Blog osmi ( I dio)

Prvo zelim da uputim jedno veeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeiko izvinjenje svima onima koje na neki nacin zanma ovaj moj blogic, a POSEBNO HappyGirl koja me je (sa razlogom) kritikovala za moju nemarnost.
Naime, ne zeleci da se pravdam, ja cu onako, sada vec s distance i u kratkim crtama pokusati da opisem kako su mi protekli svi ovi mjeseci od trenutka kada sam uradila betu.

Iako sam kroz citavo vrijeme procesa VTO bila ubijedjena da cu imati blizance(naravno sa cestim napadima straha da ovaj put(prvi) mozda ipak necu zatrudnjeti), konacnu potvrdu sam imala kada sam uradila betu na dvanaesti dan od ET-a, i koja je bila cijelih 219,6, a dva dana kasnije 644,5.
U pocetku se nisam mnogo kretala, osjecala sam neki jaki pritisak koji je cesto prelazio i u bol u donjem dijelu stomaka(hiperstim.)a ja sam kao macka, ako me nesto boli ili osjecam nelagodu lezim dok skroz ne ozdravim.
A onda(negdje oko osme nedelje) nastupa mucnina....Da li zato sto u zivotu nisam imala problema sa stomakom, povracanjem ili mucninom,ili zato sto je to stvarno bilo na granici podnosljivosti- ja sam mucnine imala po cijeli dan i na bukvalno sve mi se gadilo, i stalno mi je kroz glavu prolazilo JA NE MOGU VISE!!!(Ovdje MORAM da objasnim da ja nisam taj tip kao nesto me boli pa ja odmah kukam, naprotiv! npr injekcije sam za stimulaciju sam sebi davala od prvog dana, aspiraciju radila bez anestezije, padala sa snowboarda da mi suze idu od bola, ali ja picim dalje(itd,itd...) ) i to prodje, ali ovo me je bilo skroz ubilo u pojam. Nisam mogla da ustanem iz kreveta pored koga je non-stop bio lavor, svaka dva tri min nalijetao mi je nagon za povacanje, a cesto ne mogu da povratim nego tako na prazno...I tako tri-cetiri nedelje...Sada samo ne mogu reci da li mi je to bio najgori period u zivotu, ili onih dvanaest dana iscekivanja od embriotrans. do bete...
MALO JE KASNO A I KICMA ME "OPUCI" U OVOJ NEUDOBNOJ STOLICI, PREKIDAM I NASTAVLJAM CIM SJUTRA KOMP BUDE SLOBODAN!